Muzej pun veka avijacije

Životni program, koji sam formulisao kao student, praktično ostvarujem ceo život, kaže Čedomir Janić, vazduhoplovac i istoričar.

Tekst:Jovo Simišić
Foto: Milan Melka

Ova godina je protekla u obeležavanju jednog veka od prvih letova avionom u Srbiji. Centralna svečanost, zajedno s promocijom novog zakona o vazdušnom saobraćaju, održana je, uz prisustvo najviših državnih zvaničnika i ljudi iz aviosaobraćaja, 20. oktobra u Muzeju vazduhoplovstva. Na njoj je o značaju ove godišnjice govorio Čedomir Janić, osnivač i dugogodišnji direktor Muzeja. Bio je to povod za razgovor s našim eminentnim istoričarom, koji je ceo svoj život posvetio vazduhoplovstvu i izučavanju istorije avijacije i vazduhoplovstva.

Muzej vazduhoplovstva na Aerodromu „Nikola Tesla“ jedan je od desetak najvećih vazduhoplovnih muzeja u svetu i jedna od najznačajnijih muzejskih institucija u Srbiji. Koja je bila Vaša uloga u formiranju muzeja?
– Da ova zemlja nije imala tako snažno i svestrano razvijeno vazduhoplovstvo, kao i dugu i značajnu vazduhoplovnu tradiciju, danas ne bismo mogli da se pohvalimo našim muzejom vazduhoplovstva. Moja uloga je bila da kao vazduhoplovac i istoričar još pre više od pedeset godina ukažem, odgovornima u našem društvu, na potrebu osnivanja Muzeja koji će prikupiti, sačuvati i našoj i svetskoj javnosti prikazati tu tradiciju. Imao sam sreću da mi je pružena prilika da uz pomoć brojnih znanih i neznanih ličnosti i institucija, ostvarim jednu svoju mladalačku zamisao, što se retko događa u našoj zemlji.

Upućeni bi rekli da postoji znak jednakosti između vašeg rada i svega onoga što je u ovoj oblasti postignuto poslednjih pedesetak godina. Kako je sve to počelo?
– Ideju o potrebi prikupljanja dokumentacije i eksponata o razvoju vazduhoplovstva u Srbiji začeo je još 1915. Bani Nušić, sin komediografa Branislava Nušića. On se 1909. pridružio osnivačima prvog nezvaničnog aerokluba u Beogradu, sa grupom gimnazijalaca gradio je leteće modele i jedrilice – planere, a januara 1911. je, posle nesreće u kojoj je poginuo Edvard Rusjan, sa ostataka aviona kojim je pilotirao, otkinuo deo krila i sačuvao ga kao eksponat za budući muzej. Deo sam dobio od porodice Nušić u leto 1956, kad sam se i ja, kao mladi istoričar i vazduhoplovni entuzijasta, zaneo idejom o stvaranju vazduhoplovnog muzeja i otpočeo traganje za eksponatima i dokumentacijom. Tako je taj deo s jednog od prvih naših aviona postao i doslovno prvi eksponat u Odeljenju za muzej i istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva, koje je osnovano februara 1957. pri Komandi vazduhoplovstva u Zemunu. Ovo odeljenje je ubrzo preraslo u Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva, a ja sam započeo svoju profesionalnu karijeru kao prvi kustos ove nove institucije. Prvu izložbu otvorili smo u maju 1960. na starom beogradskom aerodromu i to baš u okviru proslave pedesete godišnjice jugoslovenskog vazduhoplovstva, koja je obeležena na dostojan način, s velikim aeromitingom i nizom drugih manifestacija.

Kada je sazrela ideja o gradnji muzeja?
– Već krajem šezdesetih godina osnovna zbirka aviona i jedrilica narasla je na preko 30 eksponata, među kojima je bilo i nekoliko najznačajnijih aviona korišćenih u našem vazduhoplovstvu za vreme Drugog svetskog rata, više jedrilica i aviona domaće konstrukcije, replika aviona Ivana Sarića iz 1910. i mnogi drugi predmeti i obimna dokumentacija iz svih perioda razvoja nacionalnog vazduhoplovstva. Ova dragocena zbirka nije bila obezbeđena na odgovarajući način, što je zahtevalo pronalaženje boljeg rešenja za njihovo čuvanje i izlaganje. Pokazalo se da lokacija na bežanijskom aerodromu nije bila dugoročno rešenje, pošto je još tokom pedesetih godina vojni deo preseljen u Batajnicu, a 1962. civilni deo je preseljen na novoizgrađeni međunarodni aerodom kod Surčina. Tada je nastala ideja da se i za muzej potraži nova lokacija i izgradi novi objekat koji bi zadovoljavao standarde savremene muzeologije. Pokazalo se odmah da se ovaj poduhvat može ostvariti samo zajedničkim snagama domaćeg vojnog i civilnog vazduhoplovstva, pa je oformljen zajednički odbor, za čijeg sam sekretara izabran. Posle dužeg traganja i odmeravanja, odlučeno je da se novi muzej podigne na prilazu aerodroma u Surčinu. Ja sam dobio zadatak da izradim osnovni muzeološki koncept i druge zahteve, za šta je tada bilo vrlo malo uzora u svetu. Na jugoslovenskom konkursu za idejno arhitektonsko rešenje, sprovedenom tokom 1969, pobedio je projekat sarajevskog arhitekte Ivana Štrausa, koji je na moderan način omogućio izlaganje velikih eksponata kakvi su avioni, sa drugim funkcijama muzeja. Projekat je ipak trebalo još doterati, čega se prihvatila posebna komisija na čelu s akademikom Aleksandrom Derokom, koji je i sam u mladosti bio vazduhoplovni zanesenjak i pilot u Prvom svetskom ratu.

Ipak, sama izgradnja nije išla po planu. Zašto se kasnilo?
– Pošto je utvrđeno da nijedna od postojećih vazduhoplovnih institucija i preduzeća nije bila u mogućnosti da se prihvati uloge nosioca izgradnje muzeja, Ratno vazduhoplovsto i jedanaest civilnih vazduhoplovnih preduzeća i institucija dogovorili su se da osnuju, kao zajedničku instituciju, Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva u osnivanju, kome je povereno da sprovede izgradnju i opremanje objekta Muzeja i formira prvu stalnu izložbenu postavku. Za upravnika su imenovali mene, istoričara, koji se do tada nikada nije bavio ničim sličnim. Pokazalo se da bi to bio veliki izazov i za mnogo iskusnije i stručnije ljude. Tako su priprema, izgradnja i opremanje Muzeja postali najaktivniji i najteži period u mom životu. Morao sam da se suočim s mnogim administrativnim i finansijskim preprekama, i da ih otklonim, bilo je i nedostataka u glavnom i izvođačkom projektu, uz dobra i loša iskustva u saradnji s mnogim izvođačima i saradnicima. Sam objekat je bio složen za izvođenje zbog velike staklene opne i drugih nestandardnih građevinskih rešenja. Kad su se tokom osamdesetih godina pojavili prvi znaci ekonomske krize, a neki od najvećih suinvestitora smanjili ili potpuno otkazali pomoć, bili smo primorani da oko 20 odsto investicionih sredstava obezbedimo sami, prodajom viškova eksponata na međunarodnom tržištu, učešćem u snimanju filmova i na druge načine. Istovremeno, uz pomoć Komande vazduhoplovstva, JAT-a i nekih drugih institucija i vazduhoplovnih entuzijasta, obavljen je velik posao na prikupljanju nedostajućih eksponata, njihovom remontu i pripremanju za izlaganje. Da Muzej nije blagovremeno obavio ovaj važan posao, mnogi eksponati bi bili uništeni i zauvek bi nestali. Samo postavljanje velikih letelica u torus objekta zahtevalo je posebnu veštinu i obazrivost, a velika pažnja posvećivana je njihovom što autentičnijem označavanju i bojenju. Posle mnoštva problema i prepreka, 21. maja 1989. Muzej je svečano otvoren za javnost. Organizovali smo veliki aeromiting, došle su brojne zvanice. No, tek kada sam video razrogačene oči ushićene dece, prvih posetilaca, postao sam svestan da je obavljen zaista velik i koristan posao, koji će doprinositi afirmaciji domaćeg i svetskog vazduhoplovstva i biti spomenik onim brojnim vazduhoplovcima koji su doprineli njegovom stvaranju i razvoju.

Od 2002. ste u penziji. Čime ste se od tada bavili?
– Dok sam radio, zbog trošenja ogromne energije i vremena tokom izgradnje Muzeja, nisam mogao u dovoljnoj meri da se posvetim istraživanju i radu na vazduhoplovnoj istoriografiji. Mada, nikad nisam prestajao sa istraživanjima istorije nacionalnog vazduhoplovstva i prikupljanjem neophodne istorijske građe i dokumentacije. U raznim arhivama proveo sam najmanje godinu dana i obavio razgovore sa oko 400 starih vazduhoplovaca i njihovih naslednika. Kad sam se oslobodio radnih obaveza, odlučio sam da završim te davno započete radove, a pokrenuo sam i neka nova istraživanja i poslove. Znatno je odmakao tekst o istoriji domaće vazduhoplovne industrije i avionima naše konstrukcije, ali na tome treba još raditi. Istražujem i objavljujem tekstove o našem zaboravljenom pronalazaču i graditelju dirižabla Ognjeslavu Kostoviću iz XIX veka, a 2003. objavio sam knjigu „Vek avijacije“. Te godine uredio sam treći broj časopisa za istraživanja istorije vazduhoplovstva „LET“, a 2007. knjigu „Više od letenja“. Te godine sam obnovio izdavanje „Godišnjaka jugoslovenskog vazduhoplovstva“ koji je redovno izlazio od 1931. do 1941, pod nazivom „Godišnjak srpskog vazduhoplovstva“ – ove godine izašao je i drugi tom Godišnjaka, za 2008–2009. godinu kao i dodatak pod nazivom „Vek avijacije u Srbiji 1910–2010“. Početkom sledeće godine trebalo bi da se pojavi i knjiga „Pionirsko doba vazduhoplovstva u Srbiji“ koja je pri kraju. U međuvremenu za „Srpski biografski rečnik“ Matice srpske napisao sam i oko 20 biografija naših vazduhoplovaca. Mislim da je za jednog penzionera i ovo dosta.